ГОДИШЊИЦА МАСАКРА У СРЕБРЕНИЦИ - "ЖЕНЕ И СТАРЦИ ЖИВИ ЗАПАЉЕНИ ПО КУЋАМА"

Прошло је тридесет тужних година од стравичног злочина над сребреничким Србима. Муслимански екстремисти су 15. маја 1992. започели организоване нападе на српска села зверски убијајући недужне цивиле, махом старија и непокретна лица. Жртве су сакаћене, ритуално убијане и живе спаљиване. Била је то права "жива ломача" како често истичу мештани подрињских села.

ЖРТВЕ МАСАКРА: Петрија Андрић, Крсто Петровић (горе десно) и Радојко Петровић (доле лево) - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
ЖРТВЕ МАСАКРА: Петрија Андрић, Крсто Петровић (горе десно) и Радојко Петровић (доле лево) - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Грађани Сребренице са тугом и болом се присећају трагичних мајских дана 1992. када су почињени неки од најстрашнијих злочина над српским становништвом. Након што су на Ђурђевдан, 6. маја 1992. спалили српско село Гниону и заклали шесторо стараца, те напали српски део села Бљечева и починили масакр у Зеленом Јадру, муслимански војници су наставили своје зулуме над недужним цивилним становништвом. Заседе, злостављања, убиства..постали су свакодневица. Живот у Сребреници више није био ни могућ ни сигуран. Након „крвавог Ђурђевдана“ започиње масовни егзодус и насилни прогон српског становништва са подручја Сребренице. Непрегледне колоне српских избеглица покушавале су да пронађу спас од зла које је окупирало њихов град. Ни тај прогон није могао проћи безболно, те су муслиманске жене и деца каменовали возила, аутобусе и запрежна кола са српским избеглицама, присећају се преживели.

Након што су остварили своје планове, муслимански екстремисти су отишли корак даље и започели су са паљењем српских села и убијањем оних који су остали. 

15. мај 1992. заувек ће остати црним словима уписан у срамној историји Босне и Херцеговине као дан када су сребренички муслимани  показали своје право лице...У добро организованом и темељно испланиром, са врха државе креираном нападу на неколико српских села у сребреничкој општини, ликвидирана су двадесет и два цивилна лица – махом жене и старије особе. Једина кривица ових недужних људи била је то што су се другачије звали. Највећи број жртава је живо запаљено у својим кућама, а они други су зверски мучени па дословно масакрирани.

Пред само свитање 15. маја 1992. наоружане муслиманске снаге извршиле су напад на српска села Међе, Осредак, Виогор и Ораховица у општини Сребреница починивши том приликом тежак масакр. Данима пре напада у више наврата вођени су безуспешни разговори са муслиманским представницима о мирном суживоту. Муслиманске преговараче представнике мештана из околних села најчешће су предводили милиционери Хакија Мехољић и Насер Орић. 

Када је Србима изгледало да је договор остварен, муслимани су изненада напали и запосели наведена српска насеља. У нападу су учествовали добро наоружани припадници "Армије БиХ" регрутовани у околним муслиманским селима Сребренице и Братунца. У засеоцима
Чумовићи и Ровићи, на превару је ухапшено 35 мештана српске националности који су одведени у логор "Пилићарник" у злогласним Поточарима где су даноноћно пребијани, злостављани и мучени. Међу затвореницима је било много жена и деце, чак и једна трудница. Две девојке су силоване у тим логорима. 

Све што је у наведеним селима и засеоцима било српско, почевши од имовине: покућства, беле технике и стоке, до темеља је опљачкано, а потом преко 200 кућа и још више осталих зграда је спаљено и разорено. У својим кућама су живи запаљени старији и непокретни цивили српске националности.
Село Виогор, настањено већинским српским становништвом напали су 15. маја 1992. припадници ТО Сућеска, ТО Сребреница и ТО Поточари под командом Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Том приликом село је запаљено и уништено, а имовина опљачкана. Након напада на Виогор убијени су цивили Стоја Васић (84) и Драго Јовановић (64). Стоја је, према сведочењу њеног сина Слободана, била непокретна и није могла да бежи из села, те је остала у својој кући где су је муслимански екстремисти злостављали па живу запалили. Ни Драго Јовановић због болести није успео да побегне из села па је према казивању сведока Миладина Ристановића, остао код своје куће где је зверски убијен убијен, а његови посмртни остаци нису још пронађени.
Васић Мира, ћерка убијеног Драга Јовановића, у свом сведочењу рекла је да су у априлу месецу 1992, а и пре, почеле провокације од стране појединих комшија Муслимана из суседних села Сућеске и Бајрамовића, а које су се огледале у свакодневном заустављању аутобуса од стране лица која су на главама имале црне капе. Због наведених догађаја, Мира је 01.04.1992. године напустила Виогор и отишла је са дететом у Зрењанин. Тог 15.05.1992. муслимани су напали село. Мирина мајка се некако успела извући приликом напада и она јој је лично причала да је одмах почела бежати чим је чула пуцњаву, док је Мирин отац кренуо према штали да узме кома и тада је убијен. 
Још није пронађено ни тело Обрада Васића (38) који је нестао за време напада ТО Сребреница на село Бојна код Сребренице. То село такође је уништено почетком маја, а становништво прогнано. Супруга несталог Обрада испричала је како је  након ослобођења Сребренице, у кући Орић Насера пронађена свеска у којој је евидентирано нечитким рукописом да је цивил Васић Обрад, брат , убијен код релеја у Сребреници. Том приликом је такође пронађен један папир на којем је описан начин на који је убијен Марковић Мирко из Сребренице и Јела је тај папир предала његовом сину, а свеску је предала једном од припадника сребреничке полиције. Она напомиње да је нестанак њеног супруга оставио велике психичке проблеме њиховим ћеркама  које су тада имале 4 и 5 година, као и Обрадовом сину Здравку, из првог брака, чија је мајка погинула пре рата, а који је овом приликом изгубио и оца. Јела је у овом рату, поред супруга, изгубила и доста родбине, а у селу Подравању су јој, приликом напада муслиманске војске, убијени сестра, њен супруг и њихово двоје деце. 

У селу Сјемово муслимански војници су брутално убили и непокретног старца Милоша Зекића (80) који је након убиства и запаљен у својој кући, а село је спаљено и порушено. И село Осредак, насељено искључиво Србима запаљено је петнаестог маја. Становници тог села дан раније су прогнани, једино је остао Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан. Приликом упада припадника ТО Сребреница у село, старац је пронађен а потом убијен и запаљен у својој кући. Има озбиљних назнака да је о свему био упознат Насер Орић. Према сведочењу Секулиног сина Миладина, он је пре уласка јединица ТО Сребреница и ТО Сућеска у Осредак обилазио више пута оца, док се налазио у изолацији у селу Чумавићи. - Селим Ахметовић из Борковића рекао ми је да ће након паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи, припадници исте ТО 15. маја запалити и Осредак. Од Селима сам тражио да каже Насеру Орићу да не пале село јер ми је у кући остао непокретни отац. Наредног дана, на мој захтјев пет војника ТО Сребреница одвело ме до куће, али сам затекао кућу запаљену. Посмртне остатке оца пронашао сам тек касније, јер су ме одмах вратили у изолацију у Чумавић“, сведочио је Миладин Ристановић. 
Истог месеца су нападнути Чичевци, српско село у општини Сребреница, и том приликом су на најокрутнији начин погубљени: Новаковић Даница (80), њен девер Новаковић Милош, те њихове комшије Танасијевић Манојло и Танасијевић Миленко. Тело старог Милоша је пронађено без главе  према речима Даничиног сина она није напустила село јер је била скоро непокретно. Њен син Иван је након ослобађања Сребренице отишао натраг у село, где је пронашао тело своје мајке, која је била убијена из ватреног оружја. Она је била закопана на једној ливади у засеоку Биљег, а нешто касније је тело ексхумирано и она је поново сахрањена у породичној гробници.
У исто време јединице ТО Сребреница које су предводили Хакија Мехољић и Неџад Бектић, командант бригаде "3. мај" Крагљивода (и члан штаба свих оружаних снага у Сребреници), напали су српско село Међе. И то село је спаљено, а у селу је убијено седморо цивила, међу њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), иначе глувонема и ментално заостала особа, док је у засеоку Карно зверски убијена домаћица Петрија Андрић (60) и то хладним оружјем, ножем или мачетом. Према сведочанствима преживелих рањених мештана, након упада Мехољићевих и Бектићевих јединица у тај заселак, заробљени су и цивили Милојко Гагић (52) и Радивоје Суботић, да би потом били мучени и напослетку убијени. Из села је у заточеништво у Сребреницу одведено десетак мештана: преживели су сведочили да су сви мучени, а да су неки убијени. Мехољићеви и Бектићеви војници неколико дана касније запалили су и Радошевиће, а том приликом у свој кући убијен је и запаљен старац Алекса Перић. Нешто раније и војници Орићеве и Турсуновићеве јединице поново су се "прославили": сачекали су да се део прогнаних мештана Ораховице врати у село, а затим их напали и село коначно спалили. У том бесомучном нападу је убијен слобовиди старац Радојко Петровић, који је претходно био изложен ужасним тортурама.  

Мештанин Карна Миленко Суботић испричао је пре неколико година за медије да су приликом напада и упада у село, припадници муслиманских снага ухватили његовог брата Радивоја и након вишедневног мучења убили га и закопали у једној њиви у крају села. -Приликом ексхумације и преношења његових посмртних остатака утврђено је да су му руке везане жицом и поломљене ноге, руке, ребра и лобања, као и Милојку Гагићу који је био истог дана заробљен, али је након неколико дана мучења убијен и закопан у селу Клотјевац одакле је ексхумиран и сахрањен у породичном гробљу, рекао је Суботић.
У "Сребренички аушвиц", један од најзлогласнијих логора у Подрињу, тада је доведена и Српкиња Љубица Гагић (42) која је ту даноноћно мучена и злостављана од стране муслиманских војника. Њен муж је такође заробљен у својој кући, данима мучен и пребијан па свирепо убијен. Несрећна Љубица прошла је све патње сребреничких логора. Мучена је, злостављана, понижавана од стране орићевих војника. 

Љубица је преломила и између злочиначког иживљавања и смрти одабрала одлазак са овог света. Љубица Гагић је попила есенцију  и извршила самоубиство јер није била у стању да подноси страховита злостављања којима је била изложена од муслиманских војника, од којих је  најгори био крвник Зулфо Турсуновић, један од муслиманских старешина, пише 2008. Глас Српске. Љубица је умрла мученичком смрћу 7. јула 1992. године у најгорим мукама у затвору у Сребреници. Сведочећи ужасним тортурама које су преживљавале друге жене и девојке српске националности, Љубица није могла остати равнодушна. Сваки дан је плакала и стрепела да би и њу могло снаћи исто...и имала је право, јер баш нико није умакао "ножу" зликоваца и кабадахија. Сваки дан из логора су одзвањали урлици, јауци, кукњаве...муслимански стражари су тукли све редом и иживљавали се над цивилима...да ли је жена, дете или мушкарац у питању, уопште им није било важно!

'Ко зна каквим су је мукама мучили...и шта су јој радили све... Само је она знала како су је мучили. Ни реч из ње није излазила. Ко зна какву је тајну премучена са собом у земљу однела', посведочила је њена рођака и сапатница  у логору Даница Гагић, у књизи 'Крици и опомена' Љиљане Булатовић-Медић, наше истакнуте књижевнице из Београда. Трећом књигом из едиције „Истинита Сребреница“, храбра и честита Љиљана Булатовић-Медић учинила је драгоцен прилог утврђивању пуне истине о мученичком страдању Срба у Сребреници.  Даница Гагић је испричала је како јој је Љубица рекла у поверењу да се жива неће дати у руке муслиманским војницима да је муче и силују како су радили осталим девојкама те да је спремила есенцију за сваки случај. 

За овај стравичан масакр и упркос бројним доказима и изјавама сведока, још увек нико није одговарао. Злочинци и данас слободно шетају а државни органи ћуте и штите починиоце и то све са једним циљем - да злочини над Срби у Сребреници остану непроцесуирани. Свима је јасно да рат у Сребреници није почео у јулу 1995. Много пре тог јула 1995. почињени су стравични злочини над српским становништвом током којих је спаљено 150 села и заселака а убијено 3 267 људи, међу којима и 72-оје деце.

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 16.05.2022.


Најновије

Дан сјећања на Јадовно

24.06.2022.
Фашизам и нацизам
Дан сјећања на Јадовно