ПРЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ФОРМИРАНИ ЛОГОРИ ЗА СРБЕ У ПОТОЧАРИМА И СРЕБРЕНИЦИ

Пре тачно тридесет година у Поточарима код Сребренице као и у самом граду Сребреници формирани су бројни логори и заточенички објекти за Србе. Било је то почетком маја 1992. мада су планови о формирању ових казамата и стварању чисте муслиманске државе договорени још много, много раније. И док су Срби наивно веровали у братство и јединство, комшије су ковали планове како да очисте подручје Подриња од српског становништва. Убиства, силовања, зверска и садистичка мучења и тортуре и данас живе у сећањима преживелих логораша и оних који су искусили патњу муслиманских екстремиста.

Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com
Српски мученици - Фото: istinapravda1000.blogspot.com

Поточари, насељено место надомак Сребренице, једно је великих стратишта српског народа током последњег рата. Ово место иако претежно насељено Бошњацима, остало је упамћено по логору кроз који је прошло на десетине српских цивила и заробљеника као и по стравичним злочинима које су починили припадници муслиманске "Армије БиХ" у пролеће и лето 1992. Поточари су од самог почетка рата постали главно војно упориште муслиманске војске одакле су кретали сви напади на српска села. Ово не треба бити чудно будући да је управо овде рођен Насер Орић, ратни командант 28. дивизије тзв. Армије БиХ. Већ у априлу овде је формиран "центар за безбједност", све куће су наоружане а почеле су и заседе. Прва жртва у Сребреници али и читавом Средњем Подрињу био је Љубо Стјепановић, младић српске националности који је зверски убијен 20. априла 1992. од стране муслиманских екстремиста у заседи у Поточарима. 

У Поточарима је почетком маја 1992. формиран логор у објекту "Пилићарник" где су вршена нечовечна поступања, мучења, силовања, злостављања и убиства цивила српске националности. Кроз логор је прошло између шездесет и стотину цивила, а процењује се да је током пролећа и лета 1992. у Поточарима убијено најмање 22-оје цивила српске националности. Овај број није коначан будући да посмртни остаци многих цивила и заробљеника до данас нису пронађени те се место њиховог страдања не може прецизно утврдити. По неким информацијама, логор је функционисао све до јула 1995. године и до акције "Криваја 95".

20. маја 1992. муслимански војници предвођени Насером Орићем извршили су напад на српско село Чумавићи и том приликом поробили целокупно српско становништво. Свих 35-оро мештана (укључујући трудницу, петоро деце и неколико жена и стараца) овог малог села је одведено у логор "Пилићарник" где су даноноћно пребијани, мучени и злостављани. Према изјави коју је Родољуб Ђукановић, тадашњи председник владе општине Братунац да за медије ТВНС што је забележено и камерама, лекарске службе су у разговорима за размењеним логорашима утврдили како су најмање две жене српске националности, млађе старосне доби, током боравка у овом логору силоване. Жртве су трпеле зверска иживљавања и мучења.

Радинка Вујадиновић је преживела страхоте у логору у Поточарима. Оца Ристу Гвозденовића сахранила је тек након две деценије у Братунцу, а муслимански војници су јој убили и два рођена брата и сестру као и још много рођака. Наиме, она је те 1992. године, заједно са 34 осталих мештана српског села Чумавића код Сребренице заробљена од стране јединица Насера Орића, а да би сачувала главе својој деци, тада трогодишњој кћерки Љиљани и 17-годишњем сину Раденку, супругу Радомира и његових родитеља, три дана била Насеров курир! - Лично ми је Насер запретио да ће ми прво преклати најмлађе, онда старије дете, а затим мужа, па свекрву и свекра. У таквим тренуцима не размишљате више о себи - испричала је она у интервјуу за Вести онлине. Једном приликом јој је запретио "Не дођеш ли, заклаћу ти децу!".

Цело село Чумавићи муслимани су заробили негде после Свете тројице. Укупно нас је било 35, што мушкараца, а највише старчади, жена и деце. Моја Љиљана је била најмлађа. Све су нас отерали у Горње Поточаре и следећих седам дана смо провели у једном кокошињцу. Дневно би нам давали по кору хлеба и канту воде и то је било све. И нужду смо ту морали да вршимо, јер људе су изводили само да би их мучили, а то је трајало дан и ноћ - рекла је Радинка медијима наводећи како је претходно детаљно све казала хашким истражитељима. Дане у логору описује као дане пакла. Ништа боље није прошао ни њен старији син, супруг Радомир коме су гасили цигарете по целом телу, али ни младић Рајко Вујадиновић кога су не само крвнички тукли, већ му је један од најближих Орићевих сарадника, Хајро Бешић, ставио главу на пањ и замахивао секиром.

Све су то гледале његова трудна супруга, и мајка Невенка. Моли Невенка тог Хајру да јој поштеди сина, а он се смеје. Када се појавио Насер Орић она и њега почела да куми и моли, а он је гледа и одмахује главом: "Не вреди, морамо да га тучемо." Крв лије са тог дечка, а Невенка цвили. Ваљда су га те сузе омекшале па је попустио. И стварно, тог Рајка не би ни такли док је он био у селу. Али, кад не би био ту, онда би то стравично било - прича Радинка, која ће ускоро и сама проћи кроз прави пакао.

ЛОГОРИ СМРТИ У СРЕБРЕНИЦИ

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица РС, на подручју сребреничке регије је регистровано девет логора и заточеничких објеката где су мучени, злостављани и убијани српски цивили и заробљеници. Осим логора у Поточарима, у Сребреници су функционисали и злогласни логор у згради општинског суда који је у народу прозван "Сребренички Аушвиц" због злочина који су тамо чињени, као и логор у Станици милиције.

Један од најстрашнијих логора био је онај у згради општинског суда који је због зверстава и тортура назван "Сребренички Аушвиц". Масовна силовања су током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) била редовна појава код муслиманских/бошњачких војника, припадника тзв. Армије БиХ и коришћена су као средство етничког чишћења и ратног злочина још од пролећа 1992. године.

Сексуално насиље одвијало се у логорима, породичним кућама а често и пред очима чланова породица жртава. Кроз овај логор је прошло најмање 120 цивила, а многи су управо ту и окончали своје животе. 

Најмлађи логораш био је Немања Филиповић, тада седмомесечна беба, који је овде заробљен са трогодишњом сестром Оливером, мајком Миром, баком Достаном и другим комшијама. Сви су заробљени приликом напада тзв. Армије БиХ под командом Насера Орића на  српско село Бјеловац. У нападу на село убијени су им стриц и дека, а бака Достана преминула је након пар година од траума и психо-физичког злостављања које је претрпела у овом злогласном логору. Са Филиповићима је тог дана заробљен и деветогодишњи Брано Вучетић. Њему су Орићеви војници у Бјеловцу убили мајку, оца и малолетног брата. Њега су поштедели јер им је требао за размену. У логору је провео два ипо месеца и тамо је страховито мучен, злостављан и пребијан а у тортурама се нарочито истакао злочинац Зулфо Турсуновић. Према речима логораша, заробљеници су сваког дана пребијани и мучени. Од јутра до мрака су се чули урлици, јауци, запомагања...Кроз пакао сребреничких логора прошла је и Миленија Митровић из Скелана, чијег мужа су масакрирали муслимански војници. У логору је доживела страшне тортуре: ломили су јој зубе, избили вилицу, свакодневно је тукли и малтретирали. 

Из села Карно 15. маја 1992. године муслиманске јединице одвеле су у Сребреницу Љубицу Гагић и затворили је у зграду општинског суда. Љубица је била изложена најстрашнијим тортурама због којих је и преминула кроз пар месеци. Изводили су је сваке ноћи и страшно злостављали. 

Постоји основана сумња да је кроз овај логор прошло или тамо скончало и 52-оје цивила који се до данас воде као нестали.
Међу њима је и Мићо Ристић, дечак од 15 година којем су Орићеви војници масакрирали оца, мајку, тетку и сестру а њега одвели у непознатом правцу. Његови посмртни остаци до данас нису пронађени. Слична је судбина и са цивилима Видосавом Тришић, Невенком Ђукановић, Иваном Ђукановићем који су нестали приликом напада на Кравицу, затим старицом Божаном Остојић у Бјеловцу, Милошем Новаковићем и старим Радованом Петровићем (74) несталим у Брежанима и многим другим цивилима чији посмртни остаци још нису пронађени. Претпоставља се да су кроз сребреничке логоре прошли и они српски цивили који су остали у граду и били лојални муслиманској власти. 

Осим овог логора, мучилишта су формирана и селима Гребен, као и згради станице милице одакле је мало ко изашао жив а мештани се сећају и затвора у Бањи Губер где су исто чињени злочини. 

КУЛТУРА СЕЋАЊА НА ВРЛО НИСКОМ НИВОУ

У Поточарима је отворен меморијални центар где су сахрањене бошњачке војне и цивилне жртве које су погинуле и страдале у јулу 1995. док је породицама убијених Срба забрањено да обележе своја стратишта. На месту некадашњег логора за Србе не постоји никакво спомен обележје. Удружење "Источна Алтернатива" на челу са Војином Павловићем, истакнутим борцем за правду и истину, покушали су неколико пута да посете ово велико стратиште Срба и подсете на некажњене злочине али им полиција то није дозволила будући да су се тамошњи Бошњаци организовали да праве нереде. Истовремено, муслиманска удружења несметано већ годинама посећују Кравицу, српско село које су сребренички муслимани спалили на Божић 1993. побивши том приликом 49 цивила од 4 до 89 година. Руководство града Сребренице има задатак да међу значајне датуме које се тичу обележавања страдања српског народа уврсте и један дан када би се сећали убијених и злостављаних Срба у Поточарима. У новоизграђеној цркви требало би поставити спомен обележје у знак сећања на убијене, мучене и злостављане Србе који би служио као опомена свим млађим генерације како се зло више никада и никоме не би поновило.

Такође, општина Сребреница је од завршетка рата одбијала да да дозволу породицама жртава да поставе спомен обележје испред зграде општинског суда која је служила као логор. Споменика нема ни данас, а последње идеје су да се спомен обележје привремено постави на школско игралиште у Сребреници, бар док Удружења жртава не добију дозволу да споменик поставе на локацију где и треба да буде. 

ПРИДРУЖИТЕ СЕ ТЕЛЕГРАМ ГРУПИ ПОРТАЛА СРПСКОГ СВЕТА: ЛИНК

Текст/ Фото: istinapravda1000.blogspot.com | 12.05.2022.


Најновије